Kao i u folkloru, nosioci zla u Gogoljevim pričama su fantastične ličnosti – đavoli, veštice, rusalke itd. Fantastika proističe iz predstava samog naroda i njegovog naivnog verovanja u natprirodna bića, ali ona je i karakterističan elemenat umetničkog postupka kojim se pojačava komičnost slike. Belinski je primetio da se u Gogoljevim pripovetkama fantastično i realno tako divno slažu da „obrazuju konkretnu poetsku stvarnost u kojoj čovek teško razaznaje šta je istina a šta legenda, ali hteo-ne hteo, sve prihvata kao istinu”.
Priče koje čine ovu zbirku nastale su u periodu od aprila 1829. do januara 1832. osim priopvetke Vij koja se prvi put pojavila 1835. godine. U martu 1830. časopis Otadžbinski zapisi objavio je pripovetku Veče uoči Ivanjdana. U ovim pričama lako se uočavaju tragovi uticaja ukrajinskog i ruskog folklora. Pomenućemo samo najkarakterističnije primere. Predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago (Soročinski sajam) potiče iz narodnih legendi i priča. Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom (Veče uoči Ivanjdana) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u Strašnoj osveti narodna legenda o „velikom grešniku”. Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se naći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih narodnih pesama. Dok u priči Vij, u kojoj dominiraju natprirodni motivi, (kada se stara veštica pretvara u mladu lepoticu itd.), za koju Gogolj tvrdi da predstavlja doslovnu transformaciju narodne legende izaziva sumnju, jer nijedan proizvod narodnog folklora (navode neki od istraživača Gogoljevog stvaralaštva) sadržinski ne podseća na pripovetku Vij, koja je klasična horor priča.
.png){kind=logo}
