BILO JEDNOM U INDIJANAPOLISU

„[...] Osvajanje titule svetskog prvaka u košarci 2002. stvorilo je veliku euforiju u Srbiji i podiglo osećaj ponosa i samopouzdanja kod mnogih ljudi. Bio je to trenutak identifikacije sa ekipom koja je bila najbolja na svetu, što je svima omogućilo razmetanje šampionskom titulom osvojenom u Americi [...].
Bio je to jedan u nizu primera kako pobede na košarkaškim tereni¬ma dobijaju dublje značenje od sportskog nadmetanja. U slučaju Srbije, osvajanje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u košarci 2002. godine ojačalo je nacionalni identitet, iako je reprezentacija još uvek igrala pod nazivom Jugoslavija. Mnogi današnji uspešni košarkaši bili su u to vreme deca, kojoj su pobednici iz Indijanapolisa postali uzori, sportski heroji čiji su uspeh želeli da ponove.”
Miloš Timotijević

„Glavni motiv su sport i košarka. Sve ostalo je u drugom planu. Ali s obzirom na to šta smo prošli u godinama pre toga, igranje za reprezentaciju je bila dodatna odgovornost. Znali smo da tim uspehom ispunjavamo nekoga ko nam je velika podrška na svakom takmičenju.
Posle finala ti si prazan. Slaviš, ali je mnogo toga ostalo na terenu. Ipak, povratak kući i osećaj koji nosi doček teško je opisati. Za to se živi. Kad krećeš da se baviš košarkom, vodi te želja da se nadmećeš, pobeđuješ i osvajaš, a zatim dođe i doček, koji učini da se osećaš potpuno ispunjeno.”
Dejan Bodiroga

„Kada sam igrao za reprezentaciju, igrao sam za sve i to su najjače emocije koje sam doživeo, ako ne računam dešavanja u porodici. To je najlepši osećaj za mene, jer ne predstavljaš sebe, nego svoj narod. I to ne samo na terenu nego i van njega. U svakom momentu.”
Vlade Divac