Selo, njegovi stanovnici i društvene pojave neke su od tema koje su zaokupljale pažnju Milovana Glišića, tvorca srpske seoske realističke pripovetke. Britkim perom i istančanim okom za uočavanje nepravilnosti i protivrečnosti birokratskog sistema, Glišić je u svojim pripovetkama slikao stvarnost svoga vremena, kritički je promatrajući. Ironija i karikatura česti su postupci kojima se Glišić na umetnički uspeli način služi, čime njegove pripovetke prelaze u žanr satire. S druge strane, u njegovim proznim ostvarenjima neretko su prisutni fantastika, folklorni motivi, sablasne priče o vampirima i nečastivim silama, čime se Glišićev pripovedač približava usmenom pripovedaču.
Milovan Glišić (1847–1908), pisac, prevodilac i urednik, rođen je u Gradcu, selu blizu Valjeva. Pošto u njegovom rodnom mestu nije postojala škola, Glišić nije imao redovno obrazovanje, ali ga to nije sprečilo da kasnije završi gimnaziju u Beogradu, kao i da se upiše najpre na Tehnički odsek Velike škole, a potom i na Filološko-istorijski odsek. Iako je napustio studije, Glišić je bio i te kako obrazovan pisac, koji je poznavao ruski, francuski i nemački jezik. Na književnu scenu stupio je 1875. godine, kada je književni list Otadžbina počeo da mu objavljuje pripovetke. Neke od najpoznatijih su: Glava šećera, Posle devedeset godina, Prva brazda, Roga, Šilo za ognjilo i mnoge druge.
