Kao i svako dete i ja sam probao da radim mnoge stvari koje su mi se dopadale. Probao sam da budem kečer, košarkaš, glumac, slikar... Ipak, sa aforizmima je bilo drugačije. NJih sam umeo da pišem. Čuveni aforističar i karikaturista iz Vladičnog Hana, Srđan Jovanović bio je moj guru i odskočna daska do „Ježa“, Milovana Vržine i Radivoja Bojičića a kasnije i drugih imena uz koja sam odrastao i smejao se. Ne, Gorane Dokna, neću te pomenuti. Opušteno.
Da nije bilo aforizama ne bih postao deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i ostvario američki san u Srbiji – da radim ono što volim i živim od toga. To me je odvelo i do Radija S i emisije „Mali Marko“ gde sam četiri godine bio opet dete, uz tada malog Marka Daraboša i zezao pošten svet, kao Haklberi Fin uz Toma Sojera.
Bez aforizama ne bih deset godina bio voditelj „Satira festa“ i „Novogodišnjeg satirikona“ na Kolarcu. Takođe, moje stend ap rutine bi bez aforističarskog „skeleta“ u poentama, bile oslonjene samo na moj prirodni šarm, a sa tim ne bih daleko dogurao. Realno.
Aforizmi su oblikovali način na koji razmišljam i pričam. Oplemenili su moj život i učinili me pametnijim, mentalno vrednim i življim. Oni su alat uz koji moja romantika ne zvuči kao patetika. I najviše od svega, ostali su svih ovih decenija, moja tajna vračka. Moj šareni lenjir kroz koji posmatram svet. Oni su moja dioptrija smeha koja život čini lepšim a da ga pritom i dalje vidim surovo realno. Gutljaj su mamine tople čokolade uz koju se gorka pilula lakše proguta. Kada je Mark Tven rekao: „Ako nekom želiš ka kažeš istinu u licu, najpre ga nasmej. Inače će te ubiti“ – mislio je i na sebe. I sebe moramo najpre da nasmejemo.
Od aforizama se nisam obogatio, nisam postao superstar ali sam dobio nešto mnogo važnije – preživeo sam. I naučio sam kako da opstajem. U nekim mračnim, kišnim, hladnim noćima, u minijaturnim podstanarskim sobama, u krevetima vojničkih kasarni, u zgužvanim vozilima GSP-a, daleko od svih – kada nisam imao nikoga, imao sam aforizme. Nisam bio sam. A to se ne zaboravlja. Nikada!
Ka takvom nečemu imaš ogromno strahopoštovanje. Dug. Koji ti niko ne traži ali je baš zbog toga najveći. Neću preterati ako kažem da bih bez aforizama u mom životu, ja danas bio drugačiji čovek. Bio bih živ, ali to ne bih bio ja. Bio bi to neko drugi. Neko gorak, besan, ciničan, star u duši i nadasve - poražen čovek. A takav ne bih smeo Hemingveju na oči. - Miodrag Stošić, autor
