Iako je Drugi svetski rat zvanično završen tek bezuslovnom kapitulacijom carskog Japana posle upotrebe atomske bombe u Hirošimi i Nagasakiju, u zemljama širom sveta, i u Srbiji, kao Dan pobede nad fašizmom obeležava se 9. maj u sećanje na datum kada je, 1945. godine, sovjetski maršal Žukov ratifikovao ispred Saveznika sporazum o nemačkoj kapitulaciji koji je dan ranije u ime Trećeg rajha potpisao nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel.
I danas, međutim, posle više od sedam decenija, pokazuje se da je fašizam kao termin i kao društvena pojava isuviše složeno pitanje koja izmiče konačnim definicijama i oko kojeg se u političkim, sociološkim, istoričarskim, književnim i sličnim krugovima i dalje vode ozbiljne rasprave i suprotstavljaju najrazličitiji stavovi.
Da li je fašizam zaista pobeđen, šta je njegova prava priroda i da li ga je uopšte moguće pobediti ili je jednostavno imanentan tamnoj strani ljudske prirode, pitanja su kojima su se bavili i dalje se bave mnogi književnici u svojim delima. S obzirom na savremne probleme sa kojima se čovečanstvo suočava na globalnom planu, čini se da ova mračna tema još dugo neće gubiti na svojoj aktuelnosti.
Večni fašizam
“Ujutro 27.7.1943. saznao sam preko radija da je fašizam pao i da je Mussolini uhapšen. Kada me je mati poslala da kupim novine, otkrio sam na najbližem kiosku da novine imaju različite naslove. Štaviše, nakon pregledavanja svih naslova shvatio sam da u svakim novinama piše nešto drugo. Kupio sam jedne, naslijepo, i na prvoj stranici vidio proglas koji je potpisalo pet-šest političkih partija, među kojima i Komunistička partija, Socijalistička partija i Liberalna partija.
Dotada sam vjerovao da u svakoj zemlji postoji jedna partija, a da se u Italiji ona zove Partito Nazionale Fascista. Sada sam otkrivao da u mojoj zemlji može istovremeno postojati nekoliko partija. Kako sam bio bistar dječak, shvatio sam da one nisu mogle preko noći nastati i da su neko vrijeme djelovale ilegalno. Poruka na naslovnoj stranici slavila je kraj diktature i povratak slobode: slobode govora, slobode štampe i slobode političkih organizacija. „Sloboda”, „diktatura”, „prava”… tada sam prvi put čuo za te riječi. Nanovo sam se, uz te riječi, rodio kao slobodan čovjek Zapada.
Moramo paziti da smisao ovih riječi nikada ponovo ne bude zaboravljen. Ur-fašizam je još uvijek oko nas, često neuniformiran i svakodnevno odjeven. Lakše bi nam bilo kada bi se danas pojavio neko ko bi javno govorio „Hoću ponovo otvoriti Auschwitz”, „Hoću da Italijom ponovo paradiraju crne košulje”, ali život nije tako jednostavan. Ur-fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama. Naša je dužnost da ga razotkrijemo i pokažemo prstom na svaki njegov primjer, svakoga dana, na svakom mjestu na svijetu. Sloboda i oslobođenje zadaci su kojima nikada nema kraja.”
Iz eseja “Večni fašizam”, Umberto Eko, izvor: Učionica istorije
Orvelova 1984
„Goldšt
ajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije - napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da Čoveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vređao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zaključi mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histerično uzvikivao da su revoluciju izdali - i sve to u brzom govoru punom višesložnih reči koji je bio svojevrsna parodija na uobičajeni stil partijskih govornika i čak sadržao novogovorske reči - Čak i više novogovorskih reči no što je bilo koji član Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti.
Bekstvo od slobode
„Kada je fašizam došao na vlast, većina ljudi je bila i teorijski i praktično nespremna. Nisu bili u stanju da poveruju da čovek može da pokaže takve sklonosti ka zlu, takvu žudnju za moći, takvo nepoštovanje prava slabih i takvu želju za potčinjenošću. Samo je nekolicina bila svesna tutnjave vulkana koja prethodi izbijanju lave“
Zašto pišem
„Jedino važno pitanje glasi: na čijoj će strani biti nečije simpatije u odlučnom trenutku. Intelektualci koji toliko vole da važu demokratiju protiv totalitarizma i »dokazuju« da je jedno jednako loše kao i drugo, jednostavno su lakoumna čeljad koju još nikad nije dobrano priklještila stvarnost. Oni sada pokazuju isto plitko nepoznavanje fašizma, kad su počeli da s njim očijukaju, kao i godinu ili dve prije toga kad su se na nj nabacivali drvljem i kamenjem. Ne postavlja se više pitanje: »Možeš li izvesti zaključke u ’prilog‘ Hitlera iz raspre u debatnom klubu«, nego ono valja da glasi: »Jesi li odista za Hitlera ili ne? Želiš li da se podvrgneš Hitlerovu gospodstvu? Želiš li videti Englesku poraženu? Zacijelo valja da smo sigurni u ono što želimo pre nego lakoumno pristanemo uz neprijatelja. Jer, u ratu nema neutralnosti; u stvarnosti čovek pomaže jednoj ili drugoj strani.“
iz eseja Zašto pišem, Džordž Orvel
