Poezija Srebrnog veka je mnogolika i nepredvidiva, u njenom središtu je čovek lišen svega, ali sa gordo podignutom glavom. Vek se pokazao kratkim, svega dvadesetak godina, ali su umetničke slobode, misli i ideje, gledišta i doživljaji bili takvi i toliki da je otkrića, novina i tendencija bilo dovoljno za čitav vek. Plamen nadahnuća koji je nosio blesnuo je pre nego što će se ugasiti i zaroniti u dubinu, i skriti se, kao prekinuta misao, u pepelu uragana Građanskog rata i revolucije. Bronzani vek ruske poezije smešten je u istorijskom periodu između smrti Staljina i raspada Sovjetskog saveza i on podrazumeva „drugu literaturu“, samizdatsku, neoficijalnu, necenzurisanu i avangardnu, drugačije rečeno, podrazumeva poeziju koja je – sve što nije socrealizam i sve što nije „sovjetsko“. Bronzani vek ruske poezije je, istovremeno, estetska i kulturna pojava opoziciona umetnosti i kulturi sovjetske epohe, jer se razvijala u podzemlju, u samizdatskom iskustvu, u uslovima cenzure, dogmatizma, lakirovke stvarnosti i sivila tematike. Na prelomu stoleća, dakle, poezija postaje vesnik promena, moćni talas uspona i procvata poetske slobode i moderne imaginacije.
.png){kind=logo}
