Kako je šokantno svež taj Argezi - mislim da će uskliknuti umni čitalac napajajući se Argezijevim stihovima danas, u ovome času, imajući na umu naš ovdašnji poetski i kulturni kontekst. Svež i smeo pesnik koji bi da izuje svoj jezik, da mu omogući „bos da hoda.“ I čini on to, zaista, ali na jedan vanredno rafiniran, plodno dvosmeran način, posežući za istim postupkom kojim se obraća duši. Duša je negde spolja, udomljena u nestvarno-stvarnoj kući nalik knjizi s belim stranicama, ona je naoko odlutala – da bi se, u isti čas, pokazala njena bitna „priroda“ i suštastvena vrednost.
U argezijevskom univerzumu i krompiri su bića; njihov tajni život u trapu nadmoćan je kao što je nadmoćna i slika stradalnog Jona, tri noći „pacovima dragog“, što svoj tamni sjaj emanira u podrumu mrtvačnice. Tako govori pesnik kojeg nije mimoišlo stvarno iskustvo robije i robijanja, da bi, u skladu sa svekolikim složenim iskustvom života i saznanjem univerzuma, Gospodu se obraćao psalmodično, samotan i skrušeno pognut, nalik na osamljeno drvo u polju i, u isti mah, oštar i hrapav – kao hipotetični plod ili kora tog istog „drveta.“ Eto razloga što ne možemo da ne uživamo čitajući Tudora Argezija, tog „Emineskua HH veka“, kako nas podseća Mirča Tomuš.
(Srba Ignjatović)
.png){kind=logo}
