RECENZIJA ZA POEMU TEČEM KAO REKA - OLIVERE ŠESTAKOV
Kao najsjajnije zvezde na nebu učinilo mi se da su zasijale kapi poezije naše pesnikinje Olivere Šestakov.
Nezaustavljivi slapovi dubokih osećanja, razmišljanja, želja i, pre svega, svesnosti postojanja i neprekidnog kretanja u postojanju.
Kao da joj je sasvim jasno da se Tamo plovi kao što plovi reka, nezaustavljiva i nepredvidiva; uvek snažna i kada je krotka i kada je divlja.
U reci je sen naše poetese, svesne ili nesvesne da voda najbolje čuva, pamti, zna.
Reko, / kao na obali beli jasen / ogleda se u tebi / moja sen.
U punom poverenju ona se predaje matici reke ili suncu, čak i kada ono peče. U IX pevanju kaže: Celo moje biće/u tebe bi da se slije / da potečeš/mojom krvlju kroz vene / jer uvek si bila / nerazdvojni deo mene.
Olivera reci ništa ne zamera, ni kada je mirna, tiha, ni kada od nemira kida. U prirodi je sve prirodno, kao da hoće reći poetesa, i sa neverovatnom lakoćom sve prihvata i svemu se njenom, prepuštena iskonskoj lepoti, divi.
Čoveku bi Olivera možda još i zamerila, ako kao slovesno biće ne vlada sobom, čini mi se da su neizgovorene pesnikinjine reči.
Život kao reka teče i ništa pod nebeskom kapom nije sličnije reci kao ono što zovemo životom, i u golgoti i u sreći.
Izlaz je u pristupu onome što jest, u količini ljubavi sa kojom se čovek rađa, a možda i nauči da je umnožava. Sve oko nas je volšebno, samo treba znati gledati i osećati. Najveći oblik slobode u izazovu dostizanja sklada jeste živeti u jednostavnosti. Sam univerzum, kao nepoznanica, izaziva kod čoveka zbunjenost, osećanje neznanja, a samo pojedinci razumeju da je on, ne samo tamo, nego i ovde, svuda i sve, i zato Olivera, uronjena u tok reke, u sasvim bliskom razgovoru sa njom, predaje joj se u punom poverenju. Tako se predaje celom univerzumu, grleći ga. Reka, sasvim slobodna, nosi prah univerzuma, ali i sve prahove nosi u univerzum.
Ugao posmatranja na sve što jeste i što se događa daje jedinstvenost svakom čoveku.
Ne pominje Olivera čoveka, njegovo prisustvo je marginalno u ovoj dimenziji.
Stihovi - More, popij me/u tebe gola, ranjiva uranjam / vetar iz daljine donosim / mirišem na planinski cvet / crvenom Suncu na horizontu / tečem radosna u susret/ (VI pevanje), potvrđuju večno kretanje i pesnikinjinu potrebu da je u tom kretanju.
Poređenjem - tečem kao reka, ona započinje igru brojnih metafora, personifikacija, simbola... i time privlači neverovatnu pažnju, sama postajući neuhvatljiva. Čas je na nebu, čas u reci, čas priča sa oblacima koji su joj braća i zvezdama sestricama. Oblaci iznad mene plove / menjaju oblike i boje / braća moja verna / budno me prate... (II pevanje) ili - Noć strpljivo čekam / zvezde da izbrojim / sestre moje biserje tmine... (III pevanje).
Bliska je i Suncu, pa moli reku - Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupaj me... (XII pevanje) i Mesecu - Meseče, druže verni/čuvaj moje zvezde... (V pevanje).
U takvom odnosu sa njima, učinilo mi se da sve to pomalo liči na (Askinu) igru za život. Igra je umetnost, a umetnost je lepota, a lepota će spasti svet, to nas je već odavno naučio Dostojevski. Naša pesnikinja naprosto pleše, u zanosu, sa vetrom, plovi rekom, priča sa oblacima... Svuda je i u svemu što je okružuje. Tako pobeđuje svu tamu koja u naletima života neminovno dotiče svakog čoveka.
Kao da element panteizma upliće prste u poimanje života naše pesnikinje. Kao da iz toga izviru njeni kao trave lekoviti stihovi.
Pesnikinja razgovara sa Dunavom o suštini postojanja i tajnama vekovnog trajanja, gde je reka učiteljica koja sve zna.
Reko, učiteljice / tvoje reči u glavi mi žubore / na pitanja večna znaš/sve odgovore. (VII pevanje).
U potrazi za suštinom postojanja pesnikinja od reke traži da je okupa, da joj učini katarzu od svega što je kroz generacijske kodove veže. Mistično je prenošenje života predaka na pokolenja. Ona želi da postane samo esencija svog postojanja, očišćena od svega što esenciju kvari i da samo tako, sasvim čista, traje.
Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupana / skini sve taloge vekova / i kodove generacija / sve uzlete i pokajanja / da ostane samo esencija mene/suština moga postojanja. (XII pevanje).
Lepota je ne samo u jednostavnosti postojanja, nego i u neponovljivosti svega što je postalo da bi bilo, da bi trajalo. Sve što voli, što nosi simboliku, ona bi predala reci - i hrast, i topolu, i stihove svoje, kao najlepši deo sebe, kako kaže.
Sasvim poslovično ona govori:
Niko ne zna / šta ga čeka / ni tokovi života / kuda ga vode... ili: U tome jeLepota/što je neponovljiv svaki života tren... (X pevanje).
U ispovedanju i predavanju reci ona će joj i suzu tešku predati.
Sećanja moja svicima prenesi / u pesme da ih pretoče nežne / srebrninom Meseca protkane / tada će u tebe, reko, /i jedna suza teška/da kane/(XI pevanje). U želji da se utopi u vaseljenu, u bezgraničnost, ona iznosi nadrealnu sliku - Mesec na glavi nosim...
Kao Singerov Golem, ali samo na obodu njegove mističnosti i ništa više, u neverovatnoj mreži životnih iskustava, pesnikinja teče rekom kroz sve faze života - teče patnju, teče usamljenost, teče radost... Ona je čelo na oblake naslonila, kao da je u svoje zrnce smestila vaseljenu, ili je zenicom oka, nesmestivu, obgrlila:
Čelo na oblake / naslonila / dlanove u tebe uronila / na javi snevam // grlim te pogledom / cela si mi u zenicama/nebom sam ramena ogrnula/(VII pevanje). Ključ enigme samog postojanja učinilo se da je u ovim stihovima:
Gde god da kreneš / to je samo tačka / kuda te talas šalje / izvorištu / iz kog tečeš dalje / iza svake okuke / novi je početak / drugog života klica / zametak.
Koliko samo optimizma u mudrom poimanju života! Kroz svoje putovanje životom pesnikinja ne moli nikog do rečnu obalu da je na miru pusti:
Obalo, pratiljo / ne razbij me o kolena gola / pod stope tvoje dolazim /pusti me bez boli da trajem / mirno do mora da klizim / (XXI pevanje).
Pritom ne zna, u bujici života, da li je i sama reka, mesečev sjaj ili „školjki i alasa san".
Reku, koja joj je i inspiracija, koja joj je i izvor i uvir, ona pita da li bi uzvodno potekla.
Da li to pesnikinja želi svet promeniti? Da li samo ukazuje na neminovnost prolaznosti ili na žal za prošlim?
Reko, da li ikad razmišljaš / uzvodno da potečeš / da se vratiš kroz vreme unazad // bez prestanka / vreme i ti/na putu bez povratka/(XXV pevanje).
Ipak, pečat ovoj izvanrednoj poemi, čije duboke misli plove kao reka, ostavlja poslednje pevanje u kome je jasno da će pesnikinja i dalje tragati za suštinom i smislom postojanja, za istinom, za svojom esencijom koja je kapljica u onom moru ka kome se neminovno plovi. Dakle, poema je puna je simbolike, vrlo sugestivna.
Reko, jednom kada / iskre u mojim očima / prestanu da gore / umesto mojih rima / tvoje će vode / i dalje da žubore // sve dok te u zagrljaj ne primi beskrajno plavo more / (XXIX pevanje).
Za poemom slede druge pesme koje su, očito, nastale iz sličnog raspoloženja i snage što je život traži. One su molitve iz dubine duše, iz visoke osvešćenosti pesnikinjinog bića. Stanje duše naše pesnikinje jeste najsjajniji biser školjke koju možda mnogi, u sopstvenoj sujeti, nisu ni primetili.
Ovakve bistre stihove, bistre kao kapi reke, sjajne kao zraci sunca, ne može napisati neko ko nije golgotom čistio dušu.
Bože, dajmi dušu /čistu i blagu /(Bože, daj mi samo reči).
Ponekad se pomaljaju sećanja na ljubav što zasvetli kao sjaj svica.
U glavi odzvanjaju reči / teške kao olovo / zvukova tužni mol / od mora ljubavi ostao je / samo bol / (Sećanje na ljubav).
I želje su joj čiste, iskrene: Želim radost iskrenu, vrelu / bez sumnji i pitanja / što telo i misli plavi /i obuzima me celu/ (Želje).
Pesnikinja izuzetnog senzilibiteta, u nezaustavljivom procesu ispovedanja, neumorno traga za onim putem koji će joj pomoći da harmonizuje prolaznost sveta i u njemu svoje biće.
I sve je Sada / bez iluzija i zanesenosti / bez trenutka prošlog i budućeg / sve je Svetlost u mojoj svesti / (Večnost u trenu).
Pitajući se da li bezgranično ima granicu, i da li njeno traganje ima kraj, ona kaže:
Da li je nebo granica /mog poimanja ivica / ili tek na putu stanica/ (Nebo, opet ti se vraćam).
U traganju je shvatila da: Tako brzo/menja se naš svet / i život traje kratko / kao na Tisi cvet / ( Kratko o prolaznosti).
Sve ove pesme, skladne kao molitva, počivaju na veri mislećeg čoveka.
Sve nade i snovi mogu biti / samo pepeo i prah / ako snaga vere / u želje ne udahne im / života topli dah / (Veruj).
Na kraju nam sama pesnikinja daje epilog svome pisanju.
I sve je beć rečeno / toliki stihovi i rime / da li postoji još nešto / čemu pesmom nije dato ime / (Umesto epiloga).
Kao one zvezde, njene sestrice, Olivera je prosula luče svojih stihova koji nagone na razmišljanje o postojanju i trajanju, o prolaznosti vremena i o prolaznosti u vremenu. Njeni stihovi nateraju pažljivog čitaoca da misli ili možda i sam traga za onim što je bez semena smrtnosti. Malobrojni su koji razumeju da onim čime žive prave staze za konačnu beskonačnost, da se dobrim delima ruše hramovi tuge u čovekovoj duši.
Kao poenta celokupnog pisanja u ovoj zbirci mogu poslužiti ovi stihovi Olivere Šestakov:
Pesme su meni / hram duše cele / moja snaga i spas / najbolji deo mene /// Svi titraji, što struje / mislima i telom, / pesme su sve moje istine / razlivene na papiru belom /(Moje pesme).
Svakako bismo poželeli da nas Olivera vodi na još mnogo ovako dubokih izvora poezije sa kojih ćemo se napajati potrebom za dostizanjem istine o suštini postojanja i neminovnosti ovozemaljske prolaznosti, o putovanju u nezalaznu Svetlost.
Plamenka Đogo Vulić, profesor i pisac
SA TRAGA SVETLOSTI REKOM KA SUNCU
Oliverine emocije se poput kapi rose već decenijama slivaju u stihove koji teku kroz vreme, ulivajući se u pesme, koje postaju reke, hrleći ka moru ljubavi, obasjanom osmesima čitaoca. Nežno biće satkano od snova smerno korača i peva, dopuštajući ljubavi da je uznese u sfere iznad uma, u visine sa kojih celovito sagledava svet. Dopušta Mesecu, vetru, obalama i pticama da preuzmu uloge iz naših života, razlivajući svoje emocije u akvarele pastelnih boja, koji će večno mamiti poglede.
Njeni stihovi postaju svetlost, zraci blagodatni, koji otkrivaju skriveno, nudeći putokaze svima koji se osmele da krenu ka radosti, da teku kao reka. Ove pesme teku ka svakom ko je spreman da oblikuje sebe poput reke koja obilazi preprečene stene, dopuštajući nebu i pticama da se ogledaju u njoj, pa čak i da na tren poteknu uzvodno, nudeći proživljenu mudrost. Ritam poeme „Tečem kao reka" je ritam Oliverinog daha, srca i pokreta. Nežan poput lahora poteklog iz zamaha leptirovih krila, nežan poput Oliverine duše.
Drugo poglavlje knjige „Buđenje svitaca" peva o Oliverinom poimanju vere, poput „Pesme nad pesmama". Stihovima vaja oblike koji se slažu u vertikalu koja se pruža ka nebu, ka zvezdama i Suncu, ka veri koju ponosno nosi ne zaboravljajući na pretke. Sve više sam uveren da su to i njihovi stihovi i da su ko zna kad odaslati ka zvezdama, sa kojih se vraćaju kroz Oliverine oči i kroz čistu ljubav, pravo iz srca ponovo izlaze na svetlost, kružeći poput vode u prirodi.
Poglavlje „Niti tišine pletem" zaokružuje knjigu igrom sa dimenzijom vremena. Spoznaje je u svim varijacima ljudskog poimanja i smešta u tišinu, u ništavilo gde sve odlazi i odakle sve dolazi. Poput drevnih mistika kazuje nerecivo, sa osmehom na usnama, podignuta čela i pogleda usmerenog ka Lepoti. Poput čarobnjaka.
Uveren sam da ćete čitajući Oliverinu poeziju uživati i da ćete joj se vraćati u različitim prilikama, poput žednih izvoru radosti i mudrosti, jer ova knjiga zaista to i jeste.
Miroslav Lj. Ranković, pisac i slikar
IZVOR ŽIVOTA
Nova knjiga pesnikinje Olivere Šestakov knjiga je o životu i večitom traganju za smislom življenja.
Život je, otkriva nam ona, poput reke - prepun virova, brzaka i mirnih obala. More je ušće - mesto gde sve postaje jedno i gde su život i smrt jednaki. Tako reka postaje univerzalna i jedinstvena metafora večite ljudske potrebe da se izmiri sve što se izmiriti ne da.
Olivera jasno svojom poemom dokazuje da je i poezija kao reka i da svako delo uvire u svog čitaoca. Samo tako se ostvaruje potpuno jedinstvo u umetnosti.
„Na javi snevam", poručuje pesnikinja. Stvaralaštvo i život imaju smisla samo ako su proživljeni srcem i čovekovom dušom. Zapravo "život je poklon samo za izabrane", one koji svoje snove vežu sa neistraženim visinama. Zato Oliverine reči i teku kao reka - brzo, blistavo, mudro i neponovljivo. Rečima ona pesmotvori visinama, dalekim precima, dragim uspomenama i kliče: "Samo da snove ne izgubim!" Od snova se oblikuje stih u svakoj pesmi.
Ima u Oliverinim stihovima tihe sete kada žali za izgubljenom ljubavi ili peva o detinjstvu i majci, ali reči su joj vesla kojima čvrsto upravlja i plovi rekom života, pletući niti tišine. Da se odmori. Da oslušne još neku poruku koju joj visine šalju. Da se poigra sa vremenom.
Na njenom putu svici razbuđeno šalju signale, poručujući da je život utoliko lepši ukoliko je proživljen za druge. Priroda i čovek u pesmama dišu zajedno, u istom ritmu. Stih je razumljiv, lak i pitak i svaka pesma je kao izvor i kao potreba da se ugasi žeđ za saznanjem.
Čitaoče, ti koji si žedan lepote, napij se sa Oliverinog poetskog izvora!
Jadranka Ćulum, književnik
