SAN JEZIKA Antologija glasovne poezije

Postoji krak planetarne književnosti, upravo onaj koji mi pokušavamo našom antologijom da predstavimo. Pesme koje smo birali pesme su kojima reč nije najmanja jedinica. Osnovni atom ovog pesništva postalo je, i ostalo, slovo, glas. Ove, i ovakve pesme, barem u futurističkoj, ali i u dadaističkoj i letrističkoj, poeziji izgovarale su se i postajale osobena glasovna poezija. Dadaista Hugo Bal, na primer, izvodio ih je u posebnim performansima. Ako se vizuelna poezija sa slikarstvom bratimila, za glasovnu/fonetsku možemo reći kako ona to sa muzikom čini.

U našu antologiju uključili smo i pesme kojima vitla najekstremnija neologizacija. Novoskovane reči uvek ostaju reči koje čitaoci ovih stihova ne znaju, ne upotrebljavaju ih u svome govoru i nemaju nameru to da učine. One tvore zasebni jezički kosmos velikih jezičkih pesničkih inovatora koji nemaju nikakve ambicije da njime „zaraze“ pesničke konzumente. Takav je naš Koder. Takvi su Hlebnjikov i Kručonih. Aleksandar Vučo i Dušan Matić koji pišu, pesnički se nadmećući, pesme istog naslova – „Zarni vlač“.

I glasovne, kao i vizuelne, pesme bile su pesnički otklon od onoga što je bilo sasvim uobičajeno, poetički eksces. No, njega je gotovo neprestano bilo i on je bila neka vrsta podzemne struje koja je lirikom uporno tekla. Simias sa Rodosa (IV vek pre nove ere) stvara pesme u obliku sekire, krila i jajeta. Njegov zemljak, Dosiados pesmu oblikuje kao dva oltara, a Teokrit piše pesmu u formi Panove svirale. Još pre Simiasa, u petom veku pre nove ere, u Aristofanovim Pticama ptice horski progovore svojim ptičjim jezikom. Ubuduće se, započeto nastavlja.

ĐORĐE MARKOVIĆ KODER:
PLJUŠTALAC

Pljuštalac, ѕ. Um, bilo ma u kojoj struci Nauuke, veštini, vnutrostrojno razvijen, nedokučimo uviđa u slezu sa Srcem probudi sva čuvstva, unaštesrdči svaku Otnosicu k` vilovu, i u tajnoj pokajci suzu roni pa romori:
Zemsko znanje!
Roso pranje,
Ravka Slada!

Starost mlada.
Zujke Nizvat
Zemzrice svat.
Stik pauka
Tisma muka.
Ravak sporim (falim)
Plitke morim […] To na nešto srce učim,
Kad Sundica plitke lučim
Ostajemo obojega Lušt
U utrobi Ospa, srca pljušt.

MIROLJUB TODOROVIĆ:
JAKGE CAGLAN KEGULJAR

jakge caklan keguljar
bogz ljeglavab
jepi cugaravi
gomgen đaga cagegav


regelipte
vegoti kageja
žudi mu žuga
degla ljuglavab
ljajuispr keguljar

IVO ANDRIĆ:
LILI LALAUNA

Lala lula, luna lina
Ala luna lani lana
Ana lili ula ina
Nali ilun liliana

Lila ani ul ulana
Lani linu ul nanula
Anali ni nina nana
Ila ala una nula

Alauna lul il lala
Alilana, lan, lu, li, la.
Nalu nilu nun ninala
Nala una an anila.