Odabrao i prepevao s ruskog Radojica Nešović
Majakovski nije novator samo na polju leksike. Po mišljenju nekih istraživača, on ne samo da je srušio sve što određuje harmoniju silabičkog stiha već je i stvorio novu poeziju, zbog čega je opravdano dobio epitet – Lomonosov ruske poezije 20. veka… Razočaran životom u Rusiji posle revolucije, nije mogao da podnese birokratizam, sitničavost, grubost. Sve to ismevao je svojim satiričnim delima, ne hajući za optužbe vlasti da je klevetnik. Mnoge naraštaje osvajao je ne samo poezijom nego i slikarskim talentom, agitacionim darom. Prvi je pesnik koji je, koristeći neobične talente, sjedinio politiku i liriku.
Vladimir Vladimirovič Majakovski (Владимир Владимирович Маяковский, 19. jul 1893 - Moskva, 14. april 1930) bio je ruski književnik i slikar. Pošao je u slikarsku školu, bio zatvoren zbog socijalističke agitacije, oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i stavio u njenu službu svoj pesnički i slikarski talenat. Pesnički rad počeo je kao futurista, stojeći ujedno na čelu toga pokreta. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom, a zatim i revolucionarnom razdoblju istorije Rusije i čovečanstva. Uveo je u poeziju vulgarizme, žargonske reči, namerno grube antiestetizme, stvarao vlastite kovanice, služio se vrlo često igrom reči, dotada nepoznatim metaforama, a posebno je voleo hiperbole. Razbio je tradicionalnu ritmičku strukturu stiha i stvorio novi, u grafičkom slogu "stepenasti" stih, koji posebno pogoduje stavu retoričkog pesnika koji se direktno obraća velikom auditorijumu. Smisao takve poezije odveo ga direktno na revolucionarnu tribinu, miting. Eksperimentalnu liriku slede velike lirske poeme monološkog tipa "Oblak u pantalonama“, „Rat i svet“, „Čovek“. Stavljajući poeziju svesno u službu revolucije, pisao je agitacijske pesme ("Levi marš"), scensko delo na temu revolucije s biblijskim motivima "Misterija Bufo". Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije, a delovao je i na pesnike izvan SSSR (Aragon, Beher, Vapcarov i dr.) Majakovki je bio jedan od osnivača ruskog futurizma. Godine 1912. pojavio se "Šamar javnom ukusu", manifest ruskog futurizma, koji su potpisali: David Burljuk, Aleksandar Кručonih, Vladimir Majakovski i Viktor Hlebnjikov. Uveo je nove žanrove poeme: lirske reportaže, lirsko-epske poeme, lirsko-fantastične poeme. Živeo je snažnim, dinamičnim i punim životom čoveka i pesnika, a umro je tiho i povučeno: ubio se aprila 1930. godine. Taj njegov čin ostao je tajna. Pesnik je javno izjavio "Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio." On je osudio samoubistvo pesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao: "Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza." Poeme Oblak u pantalonama (1915) Flauta-kičma (1915) O tome (1923) Vladimir Ilič Lenjin (1924) Na sav glas (1930) Rat i svet Čovek Levi marš Drame Vladimir Majakovski (1913) Hladan tuš (1930) Ostala dela Misterija Bufo Šamar javnom ukusu (1912)
