Poezija Miloša Crnjanskog (1893-1977) najviši je umetnički izraz posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, beznadežnog, nihilističkog nepristajanja na nepodnošljive okvire građanskog morala, ekstatičnog i panteističkog podavanja čulnim senzacijama i kosmičkim zanosima. U “Lirici Itake” a naročito u “Stražilovu”, susrela su se i divno uskladila dva veka srpske poezije: ona davnašnja, elegična i meka, raspevana i nežna melodija, potekla sa Brankovih izvora, i nova, složenija i nemirnija osećajnost modernog čoveka, utančana sluha za najskrivenije unutrašnje kretnje i sveopštu povezanost bića i stvari. Pesnik jednog novog „svetskog bola", Crnjanski nije raskinuo sa tradicijom, već je svoju „sumatrističku" viziju sveta prelio dahom rodnih vinograda i otkrio prisno naše rezonance za nemire svog veka. Zato je njegov uticaj ostao toliko snažan i opčinio čitav niz savremenih pesnika, koje glas naše epohe uzalud upućuje novim sadržajima.
