OVDE NEMA MESTA ZA MALE SNOVE

Izrael je maleno ostrvo koje je tokom većeg dela svog kratkog postojanja bilo okruženo morem neprijatelja. Ratovi koje smo vodili bili su nam nametnuti. U svetlu onoga čemu su se naši neprijatelji nadali (a nadaju se I dalje), sveukupno smo bili uspešni, ali tek treba da ostvarimo pobedu kojoj težimo: da se oslobodimo potrebe da pobeđujemo. Doista, iako smo dokazali da agresori ne završavaju nužno kao pobednici, naučili smo I da pobednici ne osvajaju nužno mir – da naš zadatak još nije završen.
Šimon Peres

*

Knjiga Šimona Peresa - Ovde nema mesta za male snove je autobiografija jednog od tvoraca modernog Izraela. Autobiografija koja se čita kao pikarska I avanturistička priča ili roman o stvaranju jedne države, kojim promiču najvažnija lica svetske politike u drugoj polovini dvadesetog veka ali I mnogi manje poznati ljudi, koji su u teškim vremenima prepoznali svoj lični izazov I prihvatili vođstvo čoveka koji je bio dovoljno hrabar da se izbori za svoje snove.
Od prvih slika sveta koje pamti, putovanja iz Poljske u Paletinu, kibuca u palestinskoj pustinji, promena na geopolitičkoj mapi, ratnih epizoda I pokušaja da se promeni politička paradigma svetske politike, Šimon Peres ispisuje stranice prepune mudrih odluka, hrabrih gestova, duhovitih zapažanja I gorkih svedočanstava. Optimista u vremenima teških poraza, iskren I otvoren u vremenu velikih iskušenja, on nalazi svoj put u svetu velikih izazova I kao pobednik I kao gubitnik govoreći: "Uspeh mi je gradio samouverenost. Neuspesi su mi ojačavali kičmu."




Tokom svog života video sam neobične stvari: u detinjstvu sam se vozio konjskom zapregom u Višnjevu. Dok sam bio predsednik, prisustvovao sam rađanju automobila bez vozača. Video sam tehnologiju koja je čoveka poslala na Mesec I vakcine koje su smrtonosne bolesti zbrisale s lica zemlje. Video sam milijarde ljudi uzdignutih iz siromaštva, svet još uvek u sukobu, ali mnogo mirniji nego ikada u istoriji ljudskog postojanja. A video sam I jevrejski narod kako se bori za usko parče pustinje, a zatim ga pretvara u zemlju koja je nadmašila naše najveće snove.

Danas, skoro sedamdeset godina nakon osnivanja države, Izrael nije beznadežna pustinja neprestanog siromaštva – on je tehnološko čudo, stecište naučne preduzimljivosti kome zavide velike ekonomije sveta. U zemlji sa malo više od osam miliona ljudi postali smo dom za više od šest hiljada startapa, a tolika njihova gustina ne može se naći nigde na svetu.
Kako se to desilo? Kako smo stvorili naciju ni iz čega I transformisali je u startap naciju? Odgovor se nalazi u paradoksu: to što nismo imali ništa istovremeno je bio I naš najveći problem I naš najveći blagoslov. Bez prirodnih resursa, naše nade su bile vezane za sopstvenu kreativnost. Izbor s kojim su se suočavali pioniri bio je krajnje jasan: ili uspeti, ili umreti od gladi. Zaista, odluka da se krene napred – uprkos veoma malim šansama za uspeh – I nije bila stvar izbora; bila je posledica nužnosti. Koliko god da je naša sudbina u Izraelu izgledala neizvesno, ostala je ono što je oduvek I bila: naša najbolja I jedina prava nada.

Šimon Peres