Knjiga se uslovno može podeliti u dve celine koje su međusobno neraskidivo povezane: prva - „sultanska” vladavina Redžepa Tajipa Erdogana koji od prvog dana nastoji da raskrsti sa sekularnom prošlošću čije temelje je udario Mustafa Kemal Ataturk, i druga - naglašeni povratak Turske na Bliski istok, Kavkaz, na Balkan i u severnu Afriku, ili kako se to u Ankari kaže, u susedne joj zemlje od kojih se neke sa njom ne graniče, ali su nekada bile sastavni deo
Osmanske imperije.
„Izabrani sultan” često i ne krije svoje ambicije i kaže: „Kosovo je Turska a Turska Kosovo, Alija Izetbegović mi je na samrti ostavio Bosnu u amenat, u Idlibu (provincija u Siriji) ja se osećam kao domaćin, Jerusalim je naš grad.” Taj povratak Turske odvija se, na prvi pogled,
pod prihvatljivom parolom Bez problema sa susedima. Ali, u praksi to se najčešće svodi na direktno mešanje u unutrašnje poslove suverenih zemalja. Kada je učvrstio pozicije u Turskoj, Erdogan pokušava da se nametne kao zaštitnik muslimana u svetu, od Sarajeva do Sinđanga i
Mjanmara. Takva „politika” izabranog sultana već nailazi na otpore u zemljama koje je zahvatilo „arapsko proleće”, pošto je Erdogan u Tunisu, Libiji, Egiptu i Siriji pokušao da nametne svoj sistem kao uzor vladavine, taman kao pusto tursko. Tako se ta spoljna politika
Ankare pretvorila u svoju suprotnost - nula prijatelja u susedstvu, ukoliko se izuzmu Muslimanska braća i Hamas.
Knjiga „Pusto tursko” ne može samo da se pročita i da se olako odloži na policu. Ona treba iznova da se čita i analizira, u njoj se mogu naći odgovori na mnoge dileme koje se odnose na zbivanja u Turskoj i u širem regionu. To je dragoceno štivo za diplomate, političare i privrednike koji se bave zbivanjima u Turskoj i u tom delu sveta.
.png){kind=logo}
