NO I KABUKI

No drama potiče iz 14. veka a i danas se izvodi po istim načelima. Kombinuje tri vida kulture: muziku, igru i poeziju. U njoj dominiraju nagoveštaj, sugestija i simbolika. Većina plesova sastoji se od laganih pokreta i koraka koji imaju svoje duboko značenje. U tekstu – kako proznom tako i u stihovima – česte su kratke aluzije na neki stih iz klasične japanske ili kineske poezije, ili na neku izreku iz budističke sutre. Iako je od svog nastanka pa sve do 16. veka, no drama bila na svom vrhuncu, kada je na njenim izvođenjima prisustvovalo i po nekoliko hiljada ljudi, vremenom će postati tipična aristokratska umetnost, shvatljiva samo prefinjenoj publici, koju su tokom 17. veka činili samuraji, dok je za široke narodne mase postalo popularno pozorište kabuki.
Krajem 16. i početkom 17. veka nastaje kabuki pozorište, koje u početku nije imalo visoku umetničku vrednost, ali se vremenom usavršavalo. Ono je postalo umetnost trećeg staleža, posebno trgovaca, koji su dosta novca ulagali u umetnost, a samim tim i u pozorište. U kabuki teatru su kao podjednake snage razvijeni govor, zvuk, pokret i prostor. Vizuelne i zvučne tehnike se koriste za sugerisanje i potcrtavanje osećanja gledaoca. Svaki vid izvođenja je stilizovan. Dosta se koriste narativne muzičke forme, koje prenose raspoloženje, naglašavaju emocionalnu tenziju i obezbeđuju uspešno izvođenje komada.