Knjige pisane u svrhe učenja podskazuju višestruka ograničenja.. Najpre, nisuzamišljene da se čitaju od korica do korica « u jednom dahu ». Uputno je zaustavljatise nakon svake jedinice i s pomoću vežbi potvrđivati, preinačavati ili osporavatipredloženu građu. To je oduvek bio najbolji način za čvrsto utemeljenje i razboritrazvoj sopstvenog mišljenja. Između autora i budućeg reditelja generacijska razlikatolika je da većinu predstava potencijano korisnih za ilustraciju građe nemaju uzajedničkom sećanju. Time je rizik da primeri ne postignu svoju svrhu popriličan. Opisneke scene, koliko god vešto napisan, uvek ostaje manjkav.I konačno, dužan sam da naglasim da ne verujem u mogućnost da neko naučiumetnost režije : umetnost se ne uči, uče se isključivo elementi njenog jezika.*Utoliko, ovde predložena metoda, skromno računa na svoj, makar i najmanji, doprinosu formiranju budućeg reditelja.
.png){kind=logo}
