SIMETRIJE

Iz zbirke priča "Simetrije" Luise Valensuele:

Koda

Živim na ivici šume, što zvuči tako ljupko i bukolički, ali je u ovom slučaju sasvim gradski. Mada granično. Živim na granici onoga što bi se u drugim gradovima zvalo centralna šuma, ovde centralna sa samo tri od četiri strane. Sa četvrte, šuma se graniči s ništavilom, to jest sa onom tako širokom rekom da se ne može videti suprotna obala.
Izabrala sam da živim tu. Dopada mi se. I želim da to iskoristim koliko je god moguće, zbog čega imam psa koji uživa u svakom drvetu i u svakom centimetru zemlje i ne propušta da onjuši svako ćoše i obeleži teritoriju kao da je njegova. A samim tim i moja. Mogli bi da me optuže za prisvajanje putem pasje mokraće, međutim ovde ima puno nas koji šetamo ili puštamo da nas šetaju ovi dragi četvoronošci, najbolji čovekovi prijatelji, kako se to kaže. Najbolji ženini prijatelji, takođe, jer ovaj mešanac mi je izuzetno društvo.
Na njegovoj potvrdi o vakcinaciji protiv besnila stoji: ukrštena rasa. Jaka stvar. A onima koji postavljaju glupo pitanje kažem da je reč o jednoj vrlo slatkoj rasi. Rasi zvanoj cuko, a onaj ko želi da shvati, shvatiće.
Reč je o jednom crnom cuku, slatkom, razdraganom štenetu, koga u intimi doma zovem Prostačina. Na ulici se odaziva – kada mu se hoće – na prefinjenije Sombra. Da, on je mužjak, opet razjašnjavam kao toliko puta dosad na ulici. Sombra je prezime. Zovemo ga po prezimenu, kao Don Segundo (Sombra). Njegovo ime je ponekad Nelson a ponekad Anđeo, ali ne koristimo ni jedno ni drugo: Nelson kao omaž Mandeli a Anđeo zato što sam negde pročitala da je bela pegica koja se može videti na izvesnim crnim psima znak anđela. Ovaj nosi svog anđela nasred grudi kao neku tvrdnju, kratku ali naglašenu.
To je jedan cuko osrednjeg rasta, čupav, s uspravljenim ušicama i repom u obluku kreste, pomalo kič. Životinja koja ne uliva naročiti strah. A ipak, pre neko veče doživeo je svoj trenutak slave.
Trebalo bi ga više poštovati.
Kada se naježi pomalo je nalik crnoj hijenici.
Maloj, ali ipak hijeni.
Bilo je prilično kasno kada smo ja i moj prijatelj izašli da ga prošetamo kroz drveće. I baš tamo, odmah iza ugla kuće, na nekoliko metara od betona, shvatila sam o kakvom se kovu psa radi. Ne mogu da kažem isto za svog prijatelja.