Pavlović prohodi Svetom Gorom s punim integritetom stvaraoca koji traga. U njegovim zapisima nalaze se dileme, a mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Čežnje i željeni zaveti bez snage, takođe su prisutni. Možda su takva osećanja i živa, jer tokom ovakvog putovanja svako biva u stvaralačkom procesu opštenja sa Gospodom i svetima, sa sobom, te samo putovanje ne može ostati samo sterilna žanr slika sa poukom ili slatkasta stvarnost pretočena u pripovest koja služi ponosu bez zadrške. Trajnost, postojanost u vekovima i krajnjem telesno vaskrsenje, daju nadu i uvode u smirenje. A sam monaški život, iako posetioca navodi na duhovni razvoj i pruža mu podršku, Pavlović uviđa da se "ne može delimično preuzimati , prisvajati, oponašati". I zbog toga, uverava nas Pavlović, ko je jednom doživeo Svetu Goru, ostaje njen doživotni iskušenik.
.png){kind=logo}
