LAVIRINT

Četvrti roman Burhana Sonmeza, kao što to i njegova naslovna odrednica nagoveštava, lavirint je intimnog mikrokosmosa ali i nepreglednih prostora telesne i duhovne egzistencije Bića (izvezen borhezijanskim mikropričama i kamijevskom predstavom otuđivanja), time postajući osnovno semantičko polje iz kojeg se celokupni simbolizam teksta ekstrahuje i opet u njega vraća...

U tom lavirintu glavni protagonista, prelazeći težak transformativni put telesnog i duhovnog bivstvovanja, postaje putnik u prostorima nekih prošlih, sadašnjih i budućih glasova. Nakon pokušaja samoubistva,  Boratin – mladi muzičar, izgubivši pamćenje, biva otuđen, ne samo od zajednice, okruženja i drugih lica u kompleksnoj galeriji likova, nego i od samog sebe, u lavirintu uma, duha i emocija, ne znajući da li je zaborav prokletstvo ili pak blagoslov. Tamo gde se mešaju kolektivno i lično sećanje, i sve postaje deo mrtve istorije, postoji samo jedna istina u koju ne sumnja: njegovo telo sa slomljenim rebrom. U toj rasparčanoj slagalici društvenog i individualnog pamćenja, Sonmezov junak suočava se sa dva pitanja.

Prvo je povezano sa telom: Da li fizičko prepoznavanje pruža osećaj identiteta, dok se drugo pitanje tiče uma: Šta je više oslobađajuće za čoveka ili društvo – poznavanje prošlosti ili pak zaborav?

„Knjiga se čita kao grozničavi san. Boratin je bezvoljan egzistencijalni heroj koji često luta kroz svoje dane sa otuđenjem koje priliči glavnom Kamijevom junaku.” – The New York Times

„Ova duboka knjiga upravlja psihogeografijom Istanbula da bi ispitala to najmisterioznije biće: Sopstvo. Sonmezov majstorski roman, Lavirint prolazi kroz ove teme lucidno borhesovskom, ali sasvim originalnom rukom.” – Asymptote Journal