VRBOVA SVIRALA

Junake ovog romana, ogrezle u modernitetu, odlikuje vera u veliki narativ progresa. Autor, naš savremenik, nije zgoreg da uposli i svoje postmodernističko iskustvo, koje podrazumeva prodor fragmentarizacije i palimpsesta. Suočavajući temu kulture i civilizacije, on drži stranu – prirodi. Ponajpre se zalaže za Čoveka. Tek daljim, finim podešavanjem, to je Nemac, protestant, provincijalac. Ismejana je svaka podela, čak i podela na dobre i loše ljude. U jednom čoveku je sve. „I kad smo sami, najmanje nas je dvoje.“ Ne možemo se oteti utisku da su karikatura i parodija ovde jednako važne kao omaž i stilizacija. Pisac je posebno uspešan u finom i delotvornom humoru. Vešto relativizujući sve ideološke utvrde, on iznalazi rešenje u uvažavanju/prevladavanju razlika. Ne radi se samo o onih tričavih pet metara nadmorske visine. Prevodnica je naša katedra(la), mesto susreta prošlosti i sadašnjosti, način prilagođavanja naizgled nepremostivim teškoćama, mesto komunikacije a ne (samo)izolacije. Vrba, iva, rakita... Slutimo da se tu krije ne samo neugledno prirodno okruženje već i čitava životna filozofija. Od vrbovog pruta se, kako nas podseća ovaj roman, delju zviždaljke, kojima ne treba druga partitura osim detinjeg daha. Nismo čuli da se takva zviždaljka pokvarila, da je prozukla, zafalširala, da joj treba štimer ili reparator. Ona ne potrebuje virtuoza. Dovoljan je i patos maloga čoveka, iz gradića koji je nazvan po toj vitalnoj i oporoj biljci. - Draginja Ramadanski