VELIKA VODA

Igralo se dugo, ludo, užasno. Sigurno možete da zamislite jednu takvu užasnu, crnu igru gladne, neispavane, neizmerno napaćene, nesretne dece.

Priča o boravku dečaka Lema u domu za ratnu siročad Svetlost od 1946. do 1949. godine jedna je od onih večnih priča o čovekovoj nemogućnosti da na ovom svetu ostvari utopiju. Utopija je reč koja se nužno nameće pred pokušajem da se grupa dece, u zatvorenoj zajednici pored vode, vaspita, preobrazi u nove ljude i to posle rata nakon kojeg treba iznova osmisliti svet i njegove vrednosti. Priča o utopiji, o raju koji se pretvara u pakao stara je koliko i čovekova potreba da nešto uredi, i zatim, kada se taj pokušaj nužno raspadne, da o toj propasti nešto ispriča. Velika voda je bliska mitu, to je zapravo jedna bajka o Isaku, heroju-varalici koji je svom prijatelju Lemu i drugoj deci govorio o nekakvoj slobodi, svetlosti koja postoji van granica Zida (Platonove pećine).

Pripovedanje iz pozicije starog deteta, zlostavljanog od novog društva u komunističkom domu za siročiće, bilo je veoma hrabro i 1971. godine kada je roman izašao. Knjiga ostaje hrabra i do danas. Dete se i u lektiri i u obrazovnom programu prečesto shvata idealizovano, kao objekat kojem se prenosi određeno sveto znanje. Čingo će nam pokazati da deca razumeju i osećaju svet bolje od odraslih, da posmatraju svoje vaspitače i njihovu licemernost dublje nego što bismo mi želeli.

Miloš Živković (urednik izdanja)