ZAPISI U DOKOLICI - HOĐOKI

Zapisi u dokolici i Hođoki dva su najpoznatija dela japanske književnosti koja su napisali budistički monasi. Kenko (1283-1350) je u mladosti pisao poeziju, a kad se povukao od sveta napisao je knjigu koja ga je proslavila. Tsurezuregusa, odnosno Zapisi u dokolici, nastala je po ugledu na ču-veno delo Zapisi pred san dvorske dame Sei Šonagon. U originalu sadrži 243 kratka zapisa o najrazličitijim temama, Kenko piše o nestalnosti života, lepotama prirode, uz mnogobroj-ne anegdote iz njegovog vremena. Neki zapisi govore o potrebi da se čovek na vreme pri-premi za smrt i prosvetli se, što je suština ove neobične knjige. „. . . Ako čovek nikad ne bi ispario kao rosa na groblju Adašino, ako nikad ne bi nestao kao dim nad planinom Toribe, već se zauvek zadržao u svetu, koliko bi stvari izgubile moć da nas pokreću! Ono najdragocenije u životu je njegova neizvesnost. Pogledajte živa bića – skoro nijedno ne živi tako dugo kao čovek. Majska muva ne čeka veče, letnja cikada ne poznaje ni proleće ni jesen. Predivan je osećaj bez žurbe živeti čak samo jednu godinu u savršenom miru! Ako vam to nije dovoljno, možda ćete živeti hiljadu godina i još uvek ose-ćati da je to bio samo san jedne noći. . . “ Zapisi u dokolici Kamo no Čomei (1153-1216), takođe je bio pesnik pre nego što je sam sebi napravio kolibu i počeo da živi kao pustinjak. Desetak
Zapisi u dokolici i Hođoki dva su najpoznatija dela japanske književnosti koja su napisali budistički monasi. Kenko (1283-1350) je u mladosti pisao poeziju, a kad se povukao od sveta napisao je knjigu koja ga je proslavila. Tsurezuregusa, odnosno Zapisi u dokolici, nastala je po ugledu na ču-veno delo Zapisi pred san dvorske dame Sei Šonagon. U originalu sadrži 243 kratka zapisa o najrazličitijim temama, Kenko piše o nestalnosti života, lepotama prirode, uz mnogobroj-ne anegdote iz njegovog vremena. Neki zapisi govore o potrebi da se čovek na vreme pri-premi za smrt i prosvetli se, što je suština ove neobične knjige.
„. . . Ako čovek nikad ne bi ispario kao rosa na groblju Adašino, ako nikad ne bi nestao kao dim nad planinom Toribe, već se zauvek zadržao u svetu, koliko bi stvari izgubile moć da nas pokreću! Ono najdragocenije u životu je njegova neizvesnost. Pogledajte živa bića – skoro nijedno ne živi tako dugo kao čovek. Majska muva ne čeka veče, letnja cikada ne poznaje ni proleće ni jesen. Predivan je osećaj bez žurbe živeti čak samo jednu godinu u savršenom miru! Ako vam to nije dovoljno, možda ćete živeti hiljadu godina i još uvek ose-ćati da je to bio samo san jedne noći. . . “ Zapisi u dokolici
Kamo no Čomei (1153-1216), takođe je bio pesnik pre nego što je sam sebi napravio kolibu i počeo da živi kao pustinjak. Desetak poslednjih godina proveo je u kolibi „od jednog hva-ta“, što je i naslov njegovog malog ali značajnog dela Hođoki.

„. . . Oni koji su moćni ispunjeni su pohlepom; oni koji nemaju zaštitnika prezreni su. Po-sedovanje donosi mnoge brige; siromaštvo donosi žalost. Onaj ko traži pomoć od drugog postaje njegov rob; onaj koji neguje druge u njihovoj je vlasti. Onaj koji se pridržava obi-čaja i načina na koji drugi ljudi žive nema mnogo utehe u tome i život mu biva u mnogo čemu osujećen; za onog ko živi po svom, van utvrđenih kanona, ljudi govore da je lud. Gde god neko živeo, kakav god posao da radi, da li je moguće bar na trenutak pronaći utočište za telo ili mir za svoj duh?. . . “ „. . . Ne prepisujem svoj način života onima koji uživaju u sreći i bogatstvu, moja iskustva služe samo da ukažu na razliku između mog bivšeg i sadašnjeg života. Otkako sam se sklonio iz sveta i postao monah, ne znam za mržnju ni za strah. Prepuštam nebu da utvrdi moj dan, ne držim se života niti preklinjem za svoj kraj. Moje telo je kao lutajući oblak – ne tra-žim ništa, ne želim ništa. Jedina moja raskoš je duboki san, a jedina mi je želja u životu da vidim lepote godišnjih doba. . . “
„Srce mi tuguje kad blistavi srebrni Mesec zalazi iza brda, ali blažen ću biti kad me obasja večita Amidina svetlost.“ Hođo