Oduvek se nosim mišlju da pišem nekom ko bi se nalazio hiljade kilometara i godina daleko od mog sopstvenog postojanja, nekom nezavisnom biću bez uverenja i bez ljubavi, biću sposobnom jedino da shvati ono što je vredno: ljudsku avanturu. Uviđam koliko takva namera ima u sebi apsurdnog, možda i komičnog. Međutim, ma kako da je mašti malo potrebno izvinjenje (zbilja, ja u to ni malo ne verujem), ne treba li joj ipak dati takvo olakšanje? Ti redovi koje bih napisao značili bi samo trenutke nadahnuća pruženog iznad praznine kada se sve rastvara ili razara. To biće, taj duh što ga zamišljam kako nastaje iz najzrelije usamljenosti, bilo bi obuzeto jedino iščekivanjem. Sve te njegove osobine dugo i pažljivo odmeravane, bile bi, dakle, usredsređenje na taj uvek isti pokret iščekivanja, mada u hiljadu varijanti, kao talas kojega ista nužnost nosi, ali sa više ili manje žestine i bezobzirnosti.
.png){kind=logo}
