Radikalnost odabrane forme Haštada je dovela u skučeno, klaustrofobično polje po kom njegov antijunak bezobzirno vršlja, pišući gotovo automatski, izvan svake kontrole uma za koji bi se moglo reći da je urednički, ili cenzorski u socijalnom pogledu. Svaki izdvojeni odeljak teksta, navodna kratka priča, istinski je produžetak prethodne, što nas dovodi u predvorje misli o koncepciji koja je ipak romaneskna. Ulančanost stvara sistem, zaseban fikcionalni svet u izrazitoj celovitosti. Svet dečaka koji pokušava da odraste, mladića koji nastoji da usvoji normative sveta njemu sličnih mladih Evropljana ali mu nikako ne ide. S propadanjem svakog narednog pokušaja on je sve više ono što smo zatekli u uvodnim rečenicama: dečak koji proždire živog puža, iz obesti, iz inata, iz eksperimenta, iz perverzije, ili zbog toga što je on upravo to – mašina za povređivanje i samopovređivanje. Neko ko će se hiperintimizirati s nama po cenu pristojnosti i delikatnosti. Neko koga nismo želeli da upoznamo.
Srđan Srdić
.png){kind=logo}
