PTIČJI SUD

PTIČJI SUD odlomak iz romana: "Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem.
Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane.
Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku.
Sigur Bage.
Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač.
Gde je tvoj prtljag?
Iza kuće.
Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima.
Da, moralo bi se malo zapeti.
Nasmejala sam se i klimnula glavom.
Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju.
Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik.

Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom.
Lepa soba.
Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako?
Klimnula sam, progutala knedlu.
Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac.
Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena.
Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? Izletelo mi je.
Jedva da me je pogledao kroz šiške.
Poprilično, reče.
Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji.
Ovde je baš lepo.
Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora.
Imaš li čamac?
Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda.
Okrenuo se i pošao uz stepenice.

Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba.
Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju.
Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost.
Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je.
Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle.
Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak.

Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke.
Ne. Ti jedeš posle.
Gledao je pravo preda se.
Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao.
Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje.
Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla." - s norveškog preveo Marko Vuković