EPIZODA IZ ŽIVOTA PUTUJUĆEG SLIKARA

ODLOMAK IZ ROMANA: "Još nešto što je priželjkivao da doživi bio je iznenadni napad Indijanaca. U tom delu zemlje oni su izgledali kao pravi ljudski tajfuni ali, jasno, nisu bili vođeni nikakvom božjom promišlju, niti se pridržavali kalendarskih odredbi. Bilo je nemoguće predvideti ih; napad se mogao desiti za jedan sat, ili tek sledeće godine (a tek otpočeo januar). Rugendas bi platio da naslika jednog od njih. Svakoga jutra tokom mesec dana budio se s potajnom nadom da je osvanuo željeni dan. Isto kao u slučaju zemljotresa, bilo je nesuvislo da spominje ostalima svoja očekivanja. Zbog prikrivanja te želje postao je veoma osetljiv na pojedinosti. Nije bio tako siguran da ne postoje nikakvi nagoveštaji. Pažljivo je ispitao svoje domaćine, tobože iz profesionalnih razloga, o znacima upozorenja na tektonski zemljotres. Po svoj prilici, javljali su se nekoliko časova ili minuta pre potresa: psi bi počeli da bale, kokoške da kljucaju sopstvena jaja, došlo bi do najezde mrava, biljke bi naglo procvetale, i tome slično. Ali sve to ne bi davalo vremena da se bilo šta učini. Slikar je bio siguran da je indijanski napad trebalo predvideti po jednako iznenadnim i hirovitim promenama u prirodi. Ali nije imao priliku da se u to uveri.
Čak i uz sve odugovlačenje koje su sebi dozvolili, i naviku da sačekaju da priroda sama opravda i podstakne njihove postupke, morali su da nastave put. Ovom prilikom ne samo iz praktičnih razloga, već i stoga što je slikar, tokom godina, izgradio lični mit o Argentini, i nakon mesec dana na tom mestu, njegova želja da zađe u unutrašnjost te zemlje bila je snažnija nego ikad.
Nekoliko dana pre polaska, Emilio Godoj organizovao je posetu velikoj stočarskoj farmi deset liga južno od grada. Otišli su tamo, i među živopisnim mestima koje su obišli nalazio se i brežuljak s kojeg se, u pravcu juga, videla dugačka panorama šuma i planinskih obronaka. Po rečima njihovog domaćina, Indijanaci bi se obično pojavljivali s te strane. Dolazili bi iz tog pravca, a stanovnici Mendose, organizujući ekspedicije koje bi ih progonile nakon napada, videli bi zapanjujuća mesta: planine obavijene ledom, jezera, reke, neprohodne šume. „To bi trebalo da naslikate...“ Rečenica koju je čuo bila mu je poznata. Ljudi su mu to govorili decenijama, gde god bi otišao. Naučio je da bude oprezan s tim savetima. Kako bi neko mogao da zna šta bi on trebalo da naslika? U datom trenutku njegove karijere i nadomak velikih, pustih prostranstava pampe, osećao je da je pravi put njegove umetnosti išao u suprotnom smeru. Uprkos tome, Godojevi opisi probudili su mu maštu. Indijanska kraljevstva leda činila su mu se lepša i tajanstvenija od bilo kog prizora koji je bio kadar da naslika.
Međutim, to što je mogao da naslika dobilo je nov, prilično neočekivan oblik. Dok je čekao da mu nađu vodiča kojeg bi unajmio, došao je u dodir sa jednim nadasve fascinantnim predmetom: velikim zaprežnim kolima korištenim za putovanja po pampi.
Bila je to čudna naprava džinovskih dimenzija, kao da je konstruisana tako da nikakva prirodna sila ne može da je pomeri. Prvi put kada je video takva kola, dugo je zurio u njih. U njihovoj disproporciji video je, naposletku, otelovljenje magije tih velikih ravnica i konačno pametno iskorištenu mehaniku tih ravnih površina. Narednog dana se vratio do mesta utovara, a dva dana kasnije poneo je sa sobom papire i grafit. Istovremeno beše i lako i teško naslikati ta kola. Mogao je da ih zamisli kako kreću na svoj dug put. Njihova brzina gusenice, koja je mogla da se meri jedino razdaljinama pređenim po danu ili nedelji, nadahnula ga je da napravi niz brzih skica, što nije bilo toliko paradoksalno za nekoga ko se proslavio akvarelima kolibrija, čije je kretanje – istovremeno sporo i brzo – takođe podrazumevalo dve krajnosti, pogodne za razlivanje vodenih boja. Ostavio je to za kasnije, znajući da će imati dovoljno prilike da posmatra njihovo kretanje tokom putovanja, i usredsredio se na ispregnuta kola.
Budući na dva točka (to beše njihova osobenost), nenatovarena bila su nagnuta unazad, dok im je ruda bila uperena ka nebu, pod uglom od četreset i pet stepeni; vrhovi rude izgledali su kao da nestaju među oblacima; njihova dužina mogla je da se proračuna na osnovu činjenice da su služili da se u njih upregne deset volovskih jarmova. Njihove čvrste daske bile su ojačane kako bi mogle da podnesu ogromna opterećenja; po potrebi čak i čitave kuće, sa nameštajem i stanovnicima. Njihova dva točka, napravljena od drveta rogača, bila su nalik vašarskoj vrtešci, sa debelim gredama kao krovnim nosačima i bronzanim osovinama, ispunjenim litrama masti. Kako bi se stekla prava predstava o njihovoj veličini, Rugendas je naumio da kraj njih naslika malu ljudsku figuru; tražeći odgovarajući model, odbacio je brojne radnike koje su održavali mašineriju, i za svoj naum odabrao vozače, čiji je izgled bio impresivan. Oni su predstavljali elitu u svom fahu: njihove ruke upravljale su tim hipervozilima u priličnom dugim intervalima, ne računajući tovar, koji je ponekad bio poput čitavog imanja nekog magnata. Dakako, za pravolinijsko putovanje od Mendose do Buenos Ajresa, tokom kojih bi prelazili oko dvesta metara na dan, bio bi im potreban čitav život. Vozači dvokolice bili su transgeneracijski muškarci: u njihovim očima i ponašanju ostalo je zabeleženo uzvišeno strpljenje njihovih predaka. Kada je reč o praktičnijim stvarima, moglo bi se reći da su njihove ključne varijabile predstavljale težinu (teret koji je trebalo preneti) i brzinu: uz minimalnu težinu dostizala se najveća brzina, i obratno. Po svoj prilici, nosači koji su se kretali predelima pampe, s obzirom na ravan teren, odlučivali su se za veliki teret."

Prevod sa španskog Bojana Kovačević Petrović