Jedna ružna profesorica proganja najlepšu devojčicu u školi...
„I ovaj ispit mučio je Maju svim simptomima duševne bolesti. Mučnina u jednjaku, povremeno sevanje u slepoočnicama, laka nesvestica kad naglo ustaje. Sa Sofijom se posle junskih ispita, kad ih je lepi mladi profesor Terorista isponazavitlavao zajedljivim porugama, dogovorila da se izleče od te duševne bolesti zvane ispit.
Odlazile su jedna drugoj na terapiju. Kad Sofija polaže, dolazila joj je noć uoči ispita Maja. Maja bi obukla beli bolnički mantil, onaj u kome ide na praksu po bolnicama, i odmah s vrata bi vikala: ‘Bacaj tu knjižurinu o porođajima, da ne zatrudniš od nje. Dosta si mučila mozak ovih dvadeset dana. Noćas moja poslušna pacijentkinja mora spavati. Jer ako budeš učila do zore, na ispit ćeš stići sva isceđena!’
Sofija je grčevito stezala opstetrički udžbenik doktora Firaunovića, Tresibabića i Štajdla. Pritiskala ga je na grudi, upirući podbradak o njegove ishabane korice. ‘Ali nisam prešla još dvadeset i tri stranice. To moram do jutra savladati.’ Bojažljivo se odupirala Sofija.
‘Ko je ovde lekar?’ pitala ju je Maja. ‘Ko ovde zapoveda a ko sluša. Jesi li me dobrovoljno izabrala za predispitnog psihijatra?’“
