LUNO MAGNUS 11-ZENADU

Dobar dan svima. Pre svega primite moje izvinjenje: kada na narednim stranicama budete čitali strip, primetićete da je tokom gotovo čitave priče moje ponašanje potpuno drugačije u odnosu na ono uobičajeno. Postao sam mrzovoljan, sarkastičan, neučtiv, narogušen na sve i svakoga, uključujući i moje najbliže. Kao što ćete i sami otkriti, za to ponašanje postoji objašnjenje, ali ja sam oduvek smatrao da drugi (uključujući i čitaoce) ne smeju da ispaštaju zbog naših ličnih problema, pa tako ne želim sebe automatski da pravdam; računam na vaše razumevanje.

Pošto sam skinuo teret sa savesti, nalazim za shodno da preciziram o čemu se radi u avanturi koju ćete pročitati. Kao i priča koju sam vam u ovoj ediciji ponudio prošle godine, i ova je neka vrsta „nastavka”, odnosno, završetka mnogih peripetija koje su započele nekada davno. Tačnije 1973. godine, kada smo Serž Orli i ja, posle posete Mohendžo Daru – što je iskustvo koje se ispostavilo kao ključno kada je u pitanju naš odnos prema misterijama (kad-tad ću vam o tome pričati) – čuli od jednog lokalnog „gurua” za izvesnog Kuta Humija. O njemu je govorio s velikim poštovanjem, pa čak i s izvesnom dozom straha; on je navodno posedovao neverovatnu moć i mudrost, čak je bio jedan od „vrhovnih nepoznatih ”, u bliskom kontaktu s podjednako fantomskim „kraljem sveta” koji je u tajnosti vladao čovečanstvom iz Agartija, nepristupačnog i ogromnog podzemnog kraljevstva.
Tada smo prvi put čuli za tu zemlju, mesto za koje smo Orli i ja mislili da je plod mašte stanovnika te oblasti. Po mišljenju naših sagovornika – uvek vrlo rezervisanih kada je u pitanju ta tema – Agarti se navodno nalazi ispod zemlje, ali i na zemlji, izvan ovog našeg sveta, ali i u našem svetu. Azija je navodno prepuna skrivenih prolaza kroz koje se do njega može doći; to su obične pećine, ali i razni prolazi čije poreklo nam nije bilo najjasnije.
Tako sam započeo dugu potragu: sledeći brojna uputstva iz Pakistana stigli smo u Indiju, a zatim u Nepal; tu, na granici s Tibetom, smešten na jednoj litici na Himalajima, uzdizao se „izgubljeni manastir Taglakar”, boravište Kuta Humija. Još se sećam kako sam se osetio u trenutku kada smo, iscrpljeni od dugog pešačenja i već spremni da se predamo, ugledali kako se ono što je trenutak ranije bio samo goli glečer pretvara u veliki budistički manastir naseljen monasima odevenim u narandžaste tunike.

Zapanjeni, a pomalo i uplašeni, prišli smo bliže; primio nas je upravo Kut Humi, koji nas je dočekao s takvom spontanošću s kakvom se dočekuje gost s kojim je odavno planiran susret. Taj manastir je bio upravo jedan od „raznih” prolaza, s obzirom na to da je postojao i u materijalnoj ravni, a i u ravni koju bismo mogli definisati kao „metafizičku”. Odatle je bilo moguće stići do neverovatne zemlje prepune uzburkanih reka i mirnih pašnjaka, koja je podsećala na legende o grčkom zlatnom dobu.

Ostali smo u manastiru više od godinu dana, obavljajući isprva najjednostavnije zadatke, navikavajući se da podnosimo poniženja i hraneći se ostacima skromnih obroka monaha. Kuta Humija ponovo smo videli tek šest meseci kasnije, kada je počeo da nas upućuje u svoja učenja. Objasnio nam je poeziju koja se krije i u cvetu i u lešu životinje preplavljenom insektima; omogućio nam je da intimno doživimo lepotu zalaska sunca i oluje; dočarao nam je vrlinu dobra i strahote zla, ali i pozitivne strane zla i one negativne dobra.

Naučio nas je kako – kao što je on imao običaj da kaže – „da mašemo obema rukama i čujemo zvuk samo jedne ruke”. I kada nam se „otvorilo naše treće oko”, obojici je predao „murčadnu, oružje sa zracima”: dva predmeta o kojima je bilo mnogo reči na stranicama koje će uslediti i o kojima nećemo mnogo dužiti. Međutim, o Agartiju nije bilo ni naznake: nakon povratka bili smo ubeđeni da je to podzemno kraljevstvo zaista samo plod mašte.
Prošlo je više od deset godina. Ja sam sa svojim knjigama postigao zavidan uspeh; Orli je uspešno vodio svoju firmu „S.O. Komunikacije”, i nažalost, jednako mu je dobro išla i karijera kriminalca. Odmah posle jedne avanturističke epizode u Brazilu, 1987. godine, moje „treće oko” – jedva vidljiva tetovaža na čelu – iznenada je zasijalo. Znao sam šta predstavlja taj signal, i bio sam siguran da je i Serž Orli pozvan u budistički manastir s druge strane horizonta. Vratili smo se tamo zajedno. Tom prilikom nam je Kut Humi otkrio da taj manastir jeste „bio” Agarti. Pokazao nam je nepregledne lavirinte tunela koji su povezivali podzemno kraljevstvo sa svakim mestom u vremenu i prostoru; odveo nas je do prestonice, Šambale, „kristalnog grada”; objasnio nam je da su stanovnici Agartija došli s površine; tamo su se povukli pred kraj „zlatnog doba” s namerom da priđu bliže nečemu (čemu?) što je tamo postojalo još od početka vremena. A pre svega, Kut Humi nam je ispričao svoju priču. Njegova obrijana glava i njegova odeća zavarale su nas: on nije bio istočnjak već Evropljanin, Nemac po imenu Donic. Stigao je na to mesto mnogo godina ranije, zajedno s ekspedicijom koju je poslao Adolf Hitler sa ciljem da locira Agarti i iskoristi njegove neiscrpne resurse i njegovo znanje kao ubistveno oružje. Donic je bio zagriženi i nemilosrdni nacista, potpuna suprotnost drugom članu ekspedicije, pitomom Ašenbahu, kojem je pokretačka snaga bila jedino želja za znanjem. Ali igrom sudbine, čim je dostigao svoj cilj, Ašenbah je otkrio mračnu stranu svog karaktera, dok je Donic pustio na slobodu dobru stranu svoje ličnosti, koja je u njemu bila uspavana. Ašenbah je umro dok je pokušavao da pobegne s blagom iz Šambale; Donic je ostao i preuzeo ime monaha koji je živeo sto godina ranije.

Sve ovo ima izvesne sličnosti s pričom koju ćete pročitati, i u njoj ćete otkriti, kako nam je objasnio Učitelj, da u svakom dobru postoji i trunka zla, kao i da se u svakom zlu krije i malo dobra. Prijatno čitanje. Svima vam želim tu sreću da vam se desi ono što desilo Orliju i meni, da pronađete svoje izgubljene horizonte.

Dobar dan svima. Pre svega primite moje izvinjenje: kada na narednim stranicama budete čitali strip, primetićete da je tokom gotovo čitave priče moje ponašanje potpuno drugačije u odnosu na ono uobičajeno. Postao sam mrzovoljan, sarkastičan, neučtiv, narogušen na sve i svakoga, uključujući i moje najbliže. Kao što ćete i sami otkriti, za to ponašanje postoji objašnjenje, ali ja sam oduvek smatrao da drugi (uključujući i čitaoce) ne smeju da ispaštaju zbog naših ličnih problema, pa tako ne želim sebe automatski da pravdam; računam na vaše razumevanje.
Pošto sam skinuo teret sa savesti, nalazim za shodno da preciziram o čemu se radi u avanturi koju ćete pročitati. Kao i priča koju sam vam u ovoj ediciji ponudio prošle godine, i ova je neka vrsta „nastavka”, odnosno, završetka mnogih peripetija koje su započele nekada davno. Tačnije 1973. godine, kada smo Serž Orli i ja, posle posete Mohendžo Daru – što je iskustvo koje se ispostavilo kao ključno kada je u pitanju naš odnos prema misterijama (kad-tad ću vam o tome pričati) – čuli od jednog lokalnog „gurua” za izvesnog Kuta Humija. O njemu je govorio s velikim poštovanjem, pa čak i s izvesnom dozom straha; on je navodno posedovao neverovatnu moć i mudrost, čak je bio jedan od „vrhovnih nepoznatih ”, u bliskom kontaktu s podjednako fantomskim „kraljem sveta” koji je u tajnosti vladao čovečanstvom iz Agartija, nepristupačnog i ogromnog podzemnog kraljevstva.
Tada smo prvi put čuli za tu zemlju, mesto za koje smo Orli i ja mislili da je plod mašte stanovnika te oblasti. Po mišljenju naših sagovornika – uvek vrlo rezervisanih kada je u pitanju ta tema – Agarti se navodno nalazi ispod zemlje, ali i na zemlji, izvan ovog našeg sveta, ali i u našem svetu. Azija je navodno prepuna skrivenih prolaza kroz koje se do njega može doći; to su obične pećine, ali i razni prolazi čije poreklo nam nije bilo najjasnije.

Tako sam započeo dugu potragu: sledeći brojna uputstva iz Pakistana stigli smo u Indiju, a zatim u Nepal; tu, na granici s Tibetom, smešten na jednoj litici na Himalajima, uzdizao se „izgubljeni manastir Taglakar”, boravište Kuta Humija. Još se sećam kako sam se osetio u trenutku kada smo, iscrpljeni od dugog pešačenja i već spremni da se predamo, ugledali kako se ono što je trenutak ranije bio samo goli glečer pretvara u veliki budistički manastir naseljen monasima odevenim u narandžaste tunike.

Zapanjeni, a pomalo i uplašeni, prišli smo bliže; primio nas je upravo Kut Humi, koji nas je dočekao s takvom spontanošću s kakvom se dočekuje gost s kojim je odavno planiran susret. Taj manastir je bio upravo jedan od „raznih” prolaza, s obzirom na to da je postojao i u materijalnoj ravni, a i u ravni koju bismo mogli definisati kao „metafizičku”. Odatle je bilo moguće stići do neverovatne zemlje prepune uzburkanih reka i mirnih pašnjaka, koja je podsećala na legende o grčkom zlatnom dobu.

Ostali smo u manastiru više od godinu dana, obavljajući isprva najjednostavnije zadatke, navikavajući se da podnosimo poniženja i hraneći se ostacima skromnih obroka monaha. Kuta Humija ponovo smo videli tek šest meseci kasnije, kada je počeo da nas upućuje u svoja učenja. Objasnio nam je poeziju koja se krije i u cvetu i u lešu životinje preplavljenom insektima; omogućio nam je da intimno doživimo lepotu zalaska sunca i oluje; dočarao nam je vrlinu dobra i strahote zla, ali i pozitivne strane zla i one negativne dobra.

Naučio nas je kako – kao što je on imao običaj da kaže – „da mašemo obema rukama i čujemo zvuk samo jedne ruke”. I kada nam se „otvorilo naše treće oko”, obojici je predao „murčadnu, oružje sa zracima”: dva predmeta o kojima je bilo mnogo reči na stranicama koje će uslediti i o kojima nećemo mnogo dužiti. Međutim, o Agartiju nije bilo ni naznake: nakon povratka bili smo ubeđeni da je to podzemno kraljevstvo zaista samo plod mašte.
Prošlo je više od deset godina. Ja sam sa svojim knjigama postigao zavidan uspeh; Orli je uspešno vodio svoju firmu „S.O. Komunikacije”, i nažalost, jednako mu je dobro išla i karijera kriminalca. Odmah posle jedne avanturističke epizode u Brazilu, 1987. godine, moje „treće oko” – jedva vidljiva tetovaža na čelu – iznenada je zasijalo.

Znao sam šta predstavlja taj signal, i bio sam siguran da je i Serž Orli pozvan u budistički manastir s druge strane horizonta. Vratili smo se tamo zajedno. Tom prilikom nam je Kut Humi otkrio da taj manastir jeste „bio” Agarti. Pokazao nam je nepregledne lavirinte tunela koji su povezivali podzemno kraljevstvo sa svakim mestom u vremenu i prostoru; odveo nas je do prestonice, Šambale, „kristalnog grada”; objasnio nam je da su stanovnici Agartija došli s površine; tamo su se povukli pred kraj „zlatnog doba” s namerom da priđu bliže nečemu (čemu?) što je tamo postojalo još od početka vremena. A pre svega, Kut Humi nam je ispričao svoju priču. Njegova obrijana glava i njegova odeća zavarale su nas: on nije bio istočnjak već Evropljanin, Nemac po imenu Donic. Stigao je na to mesto mnogo godina ranije, zajedno s ekspedicijom koju je poslao Adolf Hitler sa ciljem da locira Agarti i iskoristi njegove neiscrpne resurse i njegovo znanje kao ubistveno oružje. Donic je bio zagriženi i nemilosrdni nacista, potpuna suprotnost drugom članu ekspedicije, pitomom Ašenbahu, kojem je pokretačka snaga bila jedino želja za znanjem. Ali igrom sudbine, čim je dostigao svoj cilj, Ašenbah je otkrio mračnu stranu svog karaktera, dok je Donic pustio na slobodu dobru stranu svoje ličnosti, koja je u njemu bila uspavana. Ašenbah je umro dok je pokušavao da pobegne s blagom iz Šambale; Donic je ostao i preuzeo ime monaha koji je živeo sto godina ranije.

Sve ovo ima izvesne sličnosti s pričom koju ćete pročitati, i u njoj ćete otkriti, kako nam je objasnio Učitelj, da u svakom dobru postoji i trunka zla, kao i da se u svakom zlu krije i malo dobra. Prijatno čitanje. Svima vam želim tu sreću da vam se desi ono što desilo Orliju i meni, da pronađete svoje izgubljene horizonte.