Iako su dela Dragoslava Mihailovića, od druge polovine šezdesetih godina prošlog veka, nailazila na lep odjek u kritici i iako je on odavno stekao status klasika srpske književnosti, studija „Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića“ Milice Kecojević je prvi temeljni analitički osvrt na sva njegova prozna dela. Polazeći o
d relevantnih teorijskih saznanja o prirodi pripovednih oblika i njihovih umetničkih svojstava, Milica Kecojević je u svom analitičkom zahvatu posvetila pažnju najpre fenomenu pripovedača i pozicije koju on ima u strukturi narativnog teksta, a onda je svoj istraživački fokus premeštala i na sferu tematike, tačnije rečeno na piščevu potrebu da uvek priča o onome što je u oblikovanju jedne ljudske sudbine dobilo središnje mesto, svejedno da li je reč o velikim istorijsko-političkim lomovima, kao što su zbivanja iz vremena Drugog svetskog rata ili iz tako tragične 1948. godine. ili je, opet, u pitanju sudbina priproste žene koju životne nevolje vode ka dubljem razumevanju sveta. O čemu god da priča, Dragoslav Mihailović nastoji da nam pokaže kako čovek strada, na jednoj strani, i kako se uzdiže do onih imaginarnih sfera u kojima mu se ukazuju „nebeski svirači“, na drugoj strani. Imajući sve vreme u središtu svog ineteresovanja ono što se uprošćeno zove pripovedački postupak, odnosno način dolaženja do umetničkih efekata, Milica Kecojević nas je, jednom suptilnom analitičkim metodom, uvela u samo središte Mihailovićevog proznog sveta, pokazala nam kako on gradi svoje pripovetke i romane i kako u njih uvodi one sadržaje ljudskog života koji književnom tekstu obezbeđuju visoku vrednost. Nema sumnje da studija „Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića“ predstavlja krunu proučavanja umetničkih osobina Mihailovićeve proze.
