Sve je krenulo od trenutka jedne davne godine kada je u izlogu knjižare provincijalnog grada M. Ž. Pavlov ugledao lepezasto postavljenu nisku od knjiga pod jedinstvenim paradoksalnim naslovom U potrazi za izgubljenim vremenom. Od tog trenutka, punih pedeset godina, ta obuzetost Marselom Prustom kompulsivno će trajati, sa neutoljivom potrebom da zađe u taj zagonetni narativni prostor, u jezički otelotvoreni imaginarijum, da u njemu što duže ostane i da, novim raščitavanjem dela, iznutra destruiše narativne strukture i dekodira neke umetničke istine kako bi se bolje mogli sagledati određeni mehanizmi na kojima se drži ta duhovno i u jeziku raskošno izvedena katedralna tvorevina…
I upravo zahvaljujući narativno-refleksivnim pristupom, sa jezičkim elementima poetizacije svoje bogate sintakse, M. Ž, Pavlov uspeva da sa puno unutrašnje energije progovori o samom Prustu, o umeću Prusta…
Reč je ovde o arheologiji književnog dela koja traga za (auto)poetičkim referentnim određenjima, ali, ponajviše, preko postupka označenog kao – njim samim, čime se brani autentično prisustvo pisca, jezička svežina stvorenog i punoća doživljenog, i delo čuva od spolja nametnutih okivanja što vapi za slobodnijim obelodanjenjem sebe kroz nova raščitavanja. Delo ište lov na iracionalne provale koje epistemologija, u njihovoj neuhvatljivosti, shematizmom svog jezika, mimoilazi, iako bez njih nema ponornih mesta u delu, posebno kada je reč o Prustovom – U potrazi za izgubljenim vremenom.
Po M. Ž. Pavlovu, samo tako se može osetiti koliko je Prust opijen divotom pisanja, i zašto je sam kraj takvog umetničkog pisanja izveden kao Nađeno vreme (…)
Časlav Đorđević
.png){kind=logo}
