Кnjiga posvećena svima koji su preživeli vršnjačko, ili bilo koje drugo nasilje u detinjstvu ili u ranoj mladosti.
Roman u kojem pisac ne povlađuje gomili, već svedoči istinu o onome o čemu se ćuti.
Junak romana je dvanaestogodišnji dečak, David P. koji živi u nestabilnoj porodici, u teškim uslovima, bez ljubavi i pažnje, ponižavan i odbačen, osuđen da provodi vreme sam ili samo sa svoja dva druga. Pored takvih uslova, izložen je istovremeno vršnjačkom nasilju u školi, što dovodi do njegove još veće nesigurnosti i povlačenja u samog sebe, i u svet knjiga.
Sve je to zaboravio u trenutku kada ga je starija rođaka povela na letovanje u Crnu Goru. Želja da prvi put ode iz svog grada, da vidi more i zaboravi na momente koje proživljava, vratili su mu osmeh na lice i nadu da mu se sreća, ipak, osmehnula.
Međutim, ono što se neočekivano desilo na tom putovanju promeniće njegov život zauvek…
Nisam postajao kao oni već sam se povlačio u sebe. Zakleo sam se da nikada neću postati kao oni. Zakleo sam se da ću postati sasvim suprotno od svih tih bolesnih likova oko mene, i da ću im jednom pokazati šta znači biti čovek.
Ovo je istinita priča kao redak i slikovit primer prave istine o ponoru u koji duša zapada, o opasnostima koje se kriju na putu, kao i o očekivanjima i patnjama kroz koje duša prolazi, a o kojoj se ćuti. Uvek. Tamo gde je stid pretvoren u normalnost. Ili nije baš uvek?
