Bolujem od retke i malo poznate bolesti. Ukratko, alergična sam na svet. Ne napuštam kuću, i zapravo nisam izašla u spoljni svet već sedamnaest godina. Jedini ljudi koje viđam su mama i moja negovateljica Karla.
Međutim, jednoga dana se pred komšijskom kućom pojavi kamion za selidbe. Kad bacim pogled kroz prozor, ugledam njega. Visok je, vitak i sav u crnom – crna majica, crne farmerke, crne patike i crna kapa koja mu potpuno pokriva kosu. Uhvati me kako virim i uzvrati pogled. Gledamo se netremice. Zove se Oli.
Možda i ne možemo da predvidimo budućnost, ali ponešto ipak možemo. Na primer, ja ću se sasvim sigurno zaljubiti u njega. I to sasvim sigurno neće izaći na dobro.
